Валентыніян I: Розніца паміж версіямі

Змесціва выдалена Змесціва дададзена
Artificial123 (размовы | уклад)
крыніца - ru:Валентиниан I
(Няма розніцы)

Версія ад 11:29, 27 студзеня 2017

Фла́вій Валентынія
н
[1] (лац.: Flavius Valentinianus, 321 год (320 год) — 17 лістапада 375 года) — рымскі імператар у 364—375 гадах, часта названы проста Валентыніян I. 26 лютага 364 года абвешчаны войскам у Нікеі пераемнікам імператара Іавіяна, але прыняў на сябе толькі кіраванне заходняй часткай імперыі, а ўсходнюю падаў свайму малодшаму брату Валенту. Ён быў здольным кіраўніком, які аднолькава клапаціўся пра ўнутраныя і вонкавыя справы, у рэлігійных пытаннях выяўляў незвычайную памяркоўнасць, нягледзячы на сваю прыхільнасць да нікеізму, і зусім быў чалавекам справядлівым, хоць нярэдка, пад уплывам запальчывасці даходзіў да жорсткасці. Сканаў ад інсульта падчас перамоў з правадыром племя квадаў[2]. З'яўляецца заснавальнікам дынастыі Валентыніяна.

Флавій Валентыніян
лац.: Flavius Valentinianus
Рымскі імператар
25 лютага 364 года — 17 лістапада 375 года
Сумесна з Валент II
Папярэднік Іавіян
Пераемнік Валентыніян II
Грацыян
Нараджэнне 321(0321)
Цыбала
Смерць 17 лістапада 375(0375-11-17)
Брыгеціён
Месца пахавання Канстанцінопаль, Царква Апосталаў
Род Валентыніяна
Бацька Грацыян Старэйшы
Жонка 1) Марына Севіра
2) Юстына
Дзеці

1) Грацын
2) Валентыніян II
3) Гала
4) Юста

5) Грата
Веравызнанне хрысціянін-никеец
Дзейнасць палітык
Лагатып Вікісховішча Медыяфайлы на Вікісховішчы

Меў тытулы: Аўгуст (лац.: Augustus) — з 26 лютага 364 года; Германскі Найвялікшы (лац.: Germanicus Maximus) — з 366 ці 368 года; Алеманскі Найвялікшы (лац.: Alamannicus Maximus) і Франкскі Найвялікшы (лац.: Francius Maximus) — з 368 года; Гоцкі Найвялікшы (лац.: Gothicus Maximus) — з 369 года. Уладу трыбуна атрымаў 26 лютага 364 года.

Заўвагі

  1. Гл. PLRE «Fl. Valentinianus 7»
  2. Roberts W. E. Valentinian I (англ.). An Online Encyclopedia of Roman Emperors.

Крыніцы і літаратура

Крыніцы

  1. Извлечения о жизни и нравах римских императоров // Римские историки IV века. — М., 1997. — ISBN 5-86004-071-5.
  2. Марцеллин, Аммиан. Римская история. — М., 2005. — ISBN 5-17-029112-4; ISBN 5-86218-212-8.
  3. Орозий, Павел. История против язычников. — СПб., 2004. — ISBN 5-7435-0214-5.
  4. Руфин Аквилейский. Церковная история // Тюленев В. М. Рождение латинской христианской историографии. С приложением перевода «Церковной истории» Руфина Аквилейского. — СПб., 2005. — ISBN 5-89740-109-1.
  5. Созомен, Эрмий. Церковная история. — СПб., 1851.
  6. Сократ Схоластик. Церковная история. — М., 1996.
  7. Феодорит Кирский. Церковная история. — М., 1993.
  8. Филосторгий. Сокращение церковной истории // Церковные историки IV—V веков. — М., 2007. — ISBN 978-5-8243-08-34-1.
  9. Zosimus. New History. — London, 1814. (англ.)
  10. Павел Диакон. Римская история. — М., 2009.

Літаратура

  1. Грант М. Валентиниан I // Римские императоры. — М., 1998.
  2. Alföldi A. A Conflict of Ideas in the Late Roman Empire: The Clash between the Senate and Valentinian. — Oxford, 1952. (англ.)
  3. Arnheim M.T.W. The senatorial aristocracy in the later Roman empire. — Oxford, 1972. (англ.)
  4. Barnes T.D. Valentinian, Auxentius and Ambrose(англ.) // Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. — 2002. — В. 51. — № 2. — С. 227-237. (англ.)
  5. Burns Th. S. Barbarians within the Gates of Rome: A Study of Roman Military Policy and the Barbarians, ca. 375-425 A.D. — Bloomington, 1994. (англ.)
  6. Curran J. From Jovian to Theodosius // The Cambridge Ancient History. — Cambridge, 2008. (англ.)
  7. Hind J. G. F. The British «Provinces» of Valentia and Orcades // Historia. — 1975. (англ.)
  8. Humphries M. Nec metu nec adulandi foeditate constricta: the Image of Valentinian I from Symmachus to Ammianus // The late Roman world and its historian: interpreting Ammianus Marcellinus / J. W. Drijvers, E. D. Hunt. — Routledge, 1999. — ISBN 9780415202718. (англ.)
  9. Jones A. H. M. The Later Roman Empire 284-602: A Social, Economic, and Administrative Survey. — Oxford, 1964. (англ.)
  10. Lenski N. Failure of empire: Valens and the Roman state in the fourth century A.D. — Berkeley and Los Angeles (California); London (England), 2002. (англ.)
  11. Matthews J. F. The Roman Empire of Ammianus. — London, 1989. (англ.)
  12. Momigliano A. The Conflict Between Paganism and Christianity in the Fourth Century. — Oxford, 1963. (англ.)
  13. Nagl A. Valentinianus I // RE. (англ.)
  14. Napoli J. Ultimes fortifications du limes // L’armée romaine et les barbares du IIIe au VIIe siècle / eds. Françoise Vallet and Michel Kazanski. — Paris: 1993. (фр.)
  15. Olariu C. Datianus, Valentinian and the Rise of the Pannonian Faction(англ.) // Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. — 2005. — В. 54. — № 3. — С. 351-354. (англ.)
  16. Oldenstein J. La fortification d’Alzey et la defense de la frontière romaine le long du Rhine au IVe et au Ve siècles. // L’armée romaine et les barbares du IIIe au VIIe siècle / eds. Françoise Vallet and Michel Kazanski. — Paris: 1993. (фр.)
  17. Pearce J. W. E. The Roman Imperial Coinage: Vol. 9 Valentinian I to Theodosius I / Harold Mattingly, C.H.V. Sutherland, and R.A.G. Carson eds.. — London, 1972. (англ.)
  18. Roberts W. E.. Valentinian I (англ.). An Online Encyclopedia of Roman Emperors. Архівавана з першакрыніцы 8 лютага 2012.
  19. Solari A. I partiti nella elezione di Valentiniano(італ.) // Rivista di filologia e d'istruzione classica. — 1932. — В. X. — С. 75-79. (італ.)
  20. Thompson E. A. Ammianus Marcellinus and Britain // Nottingham Medieval Studies 34: 1-15. — 1990. (англ.)
  21. Tomlin R. The Date of the «Barbarian Conspiracy» // Britannia 5: 303-9. — 1974. — В. 5: 303-9. (англ.)
  22. Van Dam R. Leadership and Community in Late Antique Gaul. — Berkeley, 1985. (англ.)
  23. Warmington B. H. The Career of Romanus, Comes Africae // Byzantinische Zeitschrift 49: 55-64. — 1956. (англ.)

Спасылкі